Umeće prevođenja

20130922_151251

Već godinama se borim sa uvreženim mišljenjem da je prevodilački posao lak, da se njime može baviti svako, da bi, eto, i oni mogli to da prevedu, ali nemaju vremena, pa posao velikodušno ustupaju meni.

Već godinama odgovaram i na pitanja stranaka kojima nije pravo što isti ili sličan prevod (po njihovom mišljenju) naplatim dvaput. Takvima odgovaram protivpitanjem – da li im kupovina jedne knjige daje pravo na besplatan primerak te iste knjige, kada je kupuju sledeći put? Ili – da li svom advokatu postavljaju pitanje zašto im uvek iznova naplaćuje pisanje (zaboga, istog) ugovora.

Obavezno ukažem i na to da se u slobodnim profesijama, kao što su advokatura, prevodilaštvo, sastavljanje inženjerskih projekata itd. ne naplaćuje samo prevod već i stečeno znanje (know-how), te da često izgubim i čitavu noć, napadajući kao pitbul posebno neprevodivu jednu reč.

Čoveku je teško da stekne predstavu i kvantifikuje intelektualne usluge jer ne zna koliko je truda uloženo u posao, za razliku od vodoinstalatera, automehaničara, keramičara i drugih zanatlija koji itekako cene svoj zanat, na čemu im skidam kapu. Oni „rade rukama“ i svoj rad cene po utrošenom vremenu – ako su izgubili mnogo vremena skidajući korodirani deo motora, oni nam lepo i sa punim pravom obračunaju svaki minut. A mi ćutimo i plaćamo koliko nam kažu. S druge strane, prevodilac klijentu ne može da obračuna tu jednu reč kojom se izluđivao u vampirsko doba, niti advokat može da obrazloži kako to da je celo radno vreme stucao na jedno polučasovno zastupanje na sudu.

Rekao bih, dragi moji, da se radi o atavističkom proleterskom načinu razmišljanja – da se ceni samo manuelni trud, a da su pomenute slobodne profesije uglavnom sastavljene od krvopija koje sišu krv izmučenoj radničkoj klasi. Kako, beše, uči marksizam-lenjinizam: „Radnici, seljaci i poštena inteligencija!“ Prve dve grupe su poštene per definitionem, a kod poslednje je poštenje diskutabilno, budući da stalno nešto sumnjaju i zakeraju. 🙂

Advertisements